PRVO SU ODVELI JEVREJE

A JA SE NISAM PROTIVIO

JER NISAM BIO JEVREJIN

ZATIM SU ODVELI KOMUNISTE

A JA SE NISAM PROTIVIO

JER NISAM BIO KOMUNISTA

ZATIM SU ODVELI  I MENE

A NIKO NIJE OSTAO

DA SE PROTIVI TOME

 PASTOR NIEMÖLLER

Činiti jednu društveno zabranjenu i stigmatizovanu egzistenciju vidljivom veliki je napor. Taj napor još je veći u vanrednim situacijama, posebno onim u kojima dolazi do potpunog pomeranja i eliminisanja civilnih/demokratskih vrednosti kao što je to slučaj tokom/nakon ratova na teritoriji bivše Jugoslavije.

Kreirajući novi nacionalni/kolektivni identitet, vladajući režim je na neke identitete stavio zabranu. Gej lezbejski identitet je bio među prvima na listi nepoželjnih. Ipak, tokom ratova je činjenje ovih identiteta vidljivim bilo čak i jače nego pre i posle sukoba.

Aktivistima/kinjama mirovnog pokreta iz Srbije, bilo je izuzetno važno da učine vidiljivom pre svega lezbejsku i gej solidarnost koja je pristizala sa svih strana: od brojnih pisama podrške, preko pomoći u namirnicama i odeći, do stvaranja azila za dezertere. Ipak, nevidljivost je opet uradila svoje, i u široj javnoj sferi mnoge stvari ostale su nepoznate. Ovaj tekst je mali korak da se važnost gej-lezbejskog pokreta tokom rata učini vidljivom.

Šta su aktivisti/aktivistkinje radili/le tokom rata na osnaživanju LG pokreta?

Iako je teško zamisliti, aktivisti/kinje činili su svoje identitete vidljivim. Ovo nije bio čin samooslobađanja, već je imao širi kontekst – on prelazi granice Jednog i Istog, rušeći barijere nametnutog straha, ulazeći u identitete Drugih i Različitih. Kako je zapisala jedna aktivistkinja „u svetu bolesnom od mržnje, nasilja, konflikata, ratova, izbeglica i siromaštva“, radionice na temu lezbejskog identiteta bile su tačke oslobođenja, ne samo za lezbejke već i za sve ostale žene u feminističkom i antiratnom pokretu. U transkriptima sa radionica koje su se bavile lezbejskom egzistencijom, a koje su održavane na međunarodnim skupovima Žena u crnom, primećuje se da su mnoge žene dolazile kako bi se prvi put srele sa lezbejkama i čule njihove priče, kako bi pokušale da u različitostima pronaću jednake vrednosti. Upoznati razliku i pronaći momente ponosa u sopstvenim istorijama bio je imperativ. Koliko god esencijalan u odnosu na istorijski trenutak, vapaj za ljubavlju je bio sredstvo odbrane od zla u kome su lezbejke živele.

Za ove radionice posebno je važan internacionalni karakter. Lezbejski ili gej identitet je bio polazna tačka empatije, solidarnosti i podrške. Na jednoj od radionica Žena u crnom, ovu tezu, veoma jasno, objašnjava Ria, aktivistkinja iz Belgije:

„Lezbejke u Belgiji su odlučile da ne zaborave svoje sestre u ratu... Nekada mi heteroseksulane drugarice iz grupe kažu da ne govorim da sam lezbejka, ali to nije politika mirovnog pokreta kakvog ga ja zamišljam. Etika mirovnog pokreta treba da se zasniva na pravu da svaka žena i svaki muškarac mogu javno da kažu i žive svoju različitost...“

Takođe, zanimljiva je izjava Rachel, aktivistkinje iz Engleske:

„Na nama iz mirovnog pokreta je da dajemo vrednost različitima, jer to je rad na mirovnoj kulturi i da skidamo sramotu sa pojmova kao što su lezbejka, feministkinja, Muslimanka, Srpkinja, Romkinja, Albanka. Za mene je jako važno ono što je rekla Charlotte Bunch: Nijedna žena nije slobodna dok nije slobodna da bude lezbejka.“

Sve aktivnosti koje su realizovane po pitanju lezbejskog i gej identiteta, polaze od tri teze, koje je u uvodu za radionicu Lezbejstvo i politička odgovornost, dala Lepa Mlađenović:

·         Prvo – sve žene na radionici/cama su uključene u širenje politike mira, koja podrazumeva zastupanje etike različitosti.

·         Druga teza je feministička polazna tačka da je lično političko.

·         Treća je podsticanje žena koje vole žene da prihvate svoju lezbejsku žudnju i kažu sebi i drugima da su lezbejke, što nije uvek moguće.

Ovde je važno istaći da su lezbejke bile uključene u rad mnogih drugih grupa, ne samo lezbejskih, već i feminističkih, humanitarnih, omladinskih, antiratnih, anarhističkih i da su svojim angažmanom nesebično pomagale sve ratom ugrožene ljude na ovim prostorima. Da je angažman imao rezultata potvrđuju brojna zvanična ili alternativna priznanja, od kojih je jedno dobila Lepa Mlađenović – nagradu Međunarodne komisije za gej lezbejska prava, Felipa de Suza (Njujork, 1994.)

*

Dikriminacija ima mnogo lica, a izloženi neprestanoj repesiji, politički angažovani gej aktivisti su preduzimali mere, iako za to naizgled nije bilo vreme, da nivo tih diskriminacija smanje. Gej lezbejski lobi Arkadija se tokom rata oglašavao saopštenjima u kojima je ukazivao na diskriminaciju i postojanje LG populacije u svim društvenim sferama:

„...Zaboravlja se da su lezbejke i homoseksualci prisutni u svim slojevima društva: oni su na ulicama, u medijima, fabrikama, mirovnom pokretu, uniformama, svim političkim partijama pa i među članovima SPS-a.“[1]

U drugom saopštenju, izdatom povodom učestalih javnih izjava komandanta Srpske garde, Đorđa Božovića, koji koristi termin homoseksualac da bi diskreditovao  dezertere, piše:

„Žene, homoseksualci i lezbejke stvaraju našu istoriju iako su iz istoriografije eliminisani. Žene, homoseksualci i lezbejke aktivni su u svim trenutnim nacionalističkim konfliktima, ratovima i mirovnim pokretima, iako to nije društveno vidljivo.“

U pomenutim saopštenjima, često je bilo i duhovitih napomena i opaski:

„Napomena: Vrlo je verovatno da homoseksualaca ima više u Srpskoj gardi ili JNA, nego što ih ima u Arkadiji“[2]

Tokom ratova u okviru feminističko-antimilitarističke grupe Žene u crnom osnovana je grupa muške podrške koju su osnovala dvojica gej aktivista. Oni su inicirali i podržavali pozivanje na prigovor savesti, štitili sve one muškarce koji su videli rat na drugačiji način, koji su ga odbijali. Takođe, neki od gej aktivsta bili su veoma angažovani na osnivanju Sigurne kuće za dezertere u Budimpešti. Kao gej aktivisti, prigovarači savesti, antinacionalisti... ovi muškarci su prolazili kroz veoma teške trenutke torture od strane države i njenih institucija.

*

„Do osnivanja gej lezbejskog lobija Arkadija, o postojanju pokreta za oslobođenje lezbejki i homoseksualaca u Beogradu ili Srbiji ne može se govoriti. Na beogradskoj gej lezbejskog kulturnoj sceni odvijali su se manje više značajni događaji: performansi, projekcije ponekog filma....“[3]

Arkadija je bio prvi pokret za oslobođenje lezbejki i gejeva od stega patrijarhata i političkog isključivanja. Kasnije je grupa prestala sa radom, a tokom svog aktivnog delovanja pretrpela je puno šikaniranja i odbacivanja, među kojima je najpoznatije izbacivanje iz prostorije koju je ova grupa delila sa jednom grupom psihologa koji su se pozivali na tada važeći stav 110 Krivičnog zakona protiv homoseksualnog čina između odraslih osoba.

Ipak, kasnije su se aktivisti/kinje ponovo okupljali/le i stvarali/le nove grupe koje se i danas zalažu za poboljšanje statusa LGBT populacije u Srbiji.

Politička svest da kao Drugačiji žive u fašističkoj državi, od gej i lezbejskih aktivista/kinja stvorio je veliki broj aktivinih boraca za ljudska prava. Činjenica da je LGBT identitet nevidljiv i da se čini još nevidljivijim u konfliktnim i postkonfliktnim situacijama može da bude, ne baš sjajan ali dovoljno jak motiv da se istraje u ideji da svi/sve budemo jednakopravni/ne.

I posle zvaničnog prestanka ratnih sukoba, za gej muškarce, lezbejke i ostale Različite ratovi nisu završeni. Ekspolozija nacionalističke mržnje i homofobije tokom Gay Pride-a 2001.godine,  svakodnevno  nasilje i diskriminacija, svoju inspiraciju nalaze upravo u anti-vrednostima koje propagira politika rata.

Zato LGBT pokret mora da opstane, da bude brojniji i jači, jer ako se Različiti skrivaju onda društvo kaže da nema ugnjetavanja, a ugnjeteni se ponašaju kao da to nisu.[4]